Sunday, January 20, 2008

Orijash

Ako je iko voleo tu petospratnicu na Dorćolu, to sam bila ja. U njoj sam provela neke lepe godine svog života. Neke su bile i tužne, ali s vremenskom distancom i ta nostalgična sećanja su postala manje-više prihvatljiva.

Kada sam se doselila, nije bilo previše dece u zgradi. Najmnogobrojniji su bili tinejdžeri, tada srednjoškolci koji se čak i nisu nešto družili izmedju sebe. Valjda su ih različite škole razdvajale više nego što su godine mogle da ih spoje.

Situacija je s jedne strane postala još gora upisivanjem fakulteta. Ljuba s drugog sprata je upisao teologiju. Ristićeva s trećeg engleski jezik. Komšija s šetvrtog je ostao na srednjoškolskom mašinskom obrazovanju, a njegov prvi sused, doduše za nijansu stariji, već uveliko je tražio posao. Honorarisao je u televiziji kao tonac, pa se na kraju, posle valjda dvadeset godina takvog rada, tu konačno i skrasio nedavno.

Neko vreme se komšija sa četvrtog intenzivno vidjao sa Majom iz susedne zgrade. Ja lično mislim da je tu postojalo nešto, ali su oni uvek tvrdili da samo piju kafu! I to uvek u vreme kada njemu roditelji nisu kod kuće!

Ristićeva se i ona družila nekada, kad nema obaveza, sa „zavodnikom” sa četvrtog, ali je on uvek dolazio kod nje! Valjda je to imalo veze s viskijem koji su njen otac, dok je bio živ, a kasnije mama,  svesrdno nutkali!

Bolje „medjuljudkse odnose” su imali mladji, nego stariji. Nekada roditelji nisu razgovarali, ali se deca nisu svadjala, niti su prestajala da komuniciraju, da se pozdravljaju na hodniku.

Leti je skoro svima bila omiljena zabava noćno gluvarenje na stepeništu ispred zgrade. I pored različitih interesovanja, tema je bilo na pretek. A bilo je i ogovaranja!

Najomiljenija tračerajska priče su bile, naravno, o komšijama iz susedne zgrade, i to onim mladjim. Materijala je bilo uvek na pretek. Žurke momka s petog sprata su nedeljama razglabane. Svi udvarači zgodnjikave studentkinje medicine su nas zmajevali.

Ipak, najomiljeniji nam je bio sin tamo nekog ministra iz tog vremena! Iako tu negde po godinama, nije nam se baš nešto javljao, niti smo se nešto previše družili, jer, kako je objasnio jednom, naravno ne nama, nismo mu odgovarali po rangu!

Voleo je on fensi prijatelje! Igrao je tenis s njima. Kada je zaključio da mu nagomilano salo, koje ni jedan privatni trener nije uspevao da skine (što više govori o njegovom karakteru, nego o tim trenerima) smeta u društvenom životu, otišao je na liposukciju. I izgledao je normalno celih godinu ipo posle toga. Onda je morao ponovo na istu operaciju.

Njegovo upisivanje na medicinski fakultet je, valjda, ceo kraj zapamtio. Slavlje je bilo bučno, dugotrajno, nametljivo razmetljivo. Završetak fakulteta nije tako proslavljao, s obzirom da je usledilo malo previše kasnije nego što je, recimo, Ristićeva diplomirala na filološkom, ili Ljuba na ekonomiji, koju je upisao nakon što je napustio teologiju.

Sve to vreme, tata je i dalje bio ministar, ili makar neki drugi bitan faktor u tadašnjoj vlasti.

Kad je izgledalo već da tata više neće bio funkcioner, spletom okolnosti i političkih previranja, komšija se svoja ljubavna interesovanja okrenuo ka komšinicama. Ja nisam bila interesantna, doduše silom prilika jer su on i moj tadašnji dečko bili školski drugovi. Nekoliko puta je, ruku na srce, pokušao da me nagovori na sastanak učetvoro ili makar partiju tenisa, s obzirom da mu je imponovalo zanimanje mog dečka, a njegovog školskog, što meni nije padalo na pamet. Nisam bila sklona snobovskim druženjima.

Ristićeva s trećeg sprata moje zgrade je bila prva na udaru. Danima je sačekivao ispred zgrade kada je kretala u obližnju školu na časove, gde se zaposlila kada joj je otac umro. Ona ga je izbegavala koliko je mogla, nekada i nije uspevala, s obzirom da drugog izlaza, makar normalnog, nije bilo.

Školski dani kominice Ristićeve bili su zanimljivi. Pomogli su joj da prebrodi neke tuge, okupirali vreme, doneli nova iskustva, sama je to ponovila mnogo puta. Jedan od idiotizama nastavničke profesije su bili i sitni pokloni djaka za svaki praznik, pa i za njen odlazak, kada se koleginica koju je menjala vrati sa porodiljskog. Deca su joj tom prilikom poklonila kunića. Objasnili su joj, to je onaj patuljasti, neće porasti veliki, a sladak je.

Sladak i jeste bio, sve dok nije pojeo rese na skupocenom ručno tkanom persijskom tepihu Gospodje Mame. Kunić je morao iz kuće!

Nekako baš u to vreme stigao je Ristićevoj i poziv da krene na usavršavanje, poslediplomske u Engleskoj. Kunić je morao biti udomljen. Nudjen je komšiji s četvrtog, meni, svim drugaricama i drugovima, ali bez uspeha. Ristićeva je smislila: kunić će biti oproštajni poklon ministarskom sinu!

Rečeno je i učinjeno, dobro smišljena taktika je urodila plodom, a nakon nekoliko meseci sam Ristićevu izvestila mejlom o razvoju situacije: patuljasti kunić je u stvari bio orijaš koji je dostigao težinu od oko celih 8 kilograma! Na prvi pogled, jako se slagao sa gazdom kome je upravo ponovo trebala nova liposukcija!

Na kraju, ministarski sin je kunića odneo na plac, posle nekoliko havarično izgrickanih kablova, što od telefona, što od antene, pa i struje, zatim izjedenih nekoliko (skupih) cipela, nepopravljivo izgrižene jedne ampir fotelje, zavese, Bošljački unikatne komode kojoj je noga uništena, kaiša od zmije…

Posted by MMMila in 10:25:52 | Permalink | No Comments »

Saturday, January 19, 2008

Braća sa četvrtog sprata

Ponekad mi se činilo da je Sudbina baš rešila da igra neku čudnu, hazardersku igru sa stanarima petospratnice na Dorćolu. Birala nije, ni po godinama, ni po spratovima, a ni po surovosti.

Na četvrtom spratu u dvosobnom stanu zajedno su živeli roditelji, dva sina i baka, po očevoj liniji. Već u to vreme stara gospodja je bila teško pokretljiva. Dešavalo se ponekad da je čujem, prolazeći pored njihovog stana stepenicama, kako doziva da joj neko donese vode ili da je odvede do kupatila. Kada je bilo loše vreme, njen artitis bi se pogoršao pa je teško stizala od dnevne sobe, u kojoj je inače i spavala, do kuhinje i kupatila.

Sinovi su bili nestašni, radoznali dečaci, kako je i priličilo deci njihovog uzrasta. Mladji je bio tek izašao iz osnovne škole, a stariji, i to samo 18 meseci od brata, bio je prilično popularan u srednjoj. Volele su ga devojčice. Svirao je gitaru i to dobro, da su se o njega otimali lokalni amaterski bendovi, željni da poput Idola dostignu slavu. Igrao je stoni tenis, pa iako u eri fudbala, njegova popularnost medju lokalnim devojčicama nije bila ni malo manja.

Mladji brat je bio možda i bolji gitarista, što je moje uho moglo da proceni, a izjave upućenijih da potvrde. Po pridrodi je jedino bio mirniji, a i krenuo je bratovljevim stopama i u sportu, pa su zajedno bili dubl koji je retko ko mogao da pobedi pa i u konkureciji starijih. Predvidjali su im sjajnu budućnost.

U školi se nisu proslavljali ocenama, ali to niko od njih nije ni zahtevao. Otac je bio presrećan jer ima uzorne sinove, majka je godinama postajala sve manja i manja. Vodeći brigu o tri muškarca u kući i bolesnoj svekrvi zaboravljala je da mora da vodi računa i o sebi. Ostarila je prebrzo, postala senka i to ne samo zbog svojih četrdesetak nedovoljnih kilograma. Ispred nje su uvek bili svi drugi ukućani, a za nju, šta ostane!

Otac familije, uvek opeglan, doteran, radio je puno, pričalo se u komšiluku. Ko zna koliko puta sam ga srela kako duboko u noć dolazi, razdrljene kravate. Verovala sam i ja, kao i njegova supruga i ukućani da se trudi da što više obezbedi već odraslim sinovima, majci i ženi.

Jedne večeri, na ćošku, gde se iz naše ulice skretalo u mračniju, sporednu, videla sam komšiju kako galantno otvara vrata od službenog automobila zanosnoj, ali za njega premladoj brineti. Osim intimnog dodira, nije mi promakao ni poljubac. Komšija, znači, ima ljubavnicu! I to neku klinku iz kraja! Njegov prekovremeni rad bio maska za avanturu.

Tu u blizini, Kino – klub je bio „naše mesto“ do koga su dorasli i komšijski sinovi. Vidjala sam ih, najčešće same, dok mi jedno veče šanker Mića nije ispričao da se stariji zaljubio! Preskakao je treninge zbog nje, objasnio mi je Mića, tražio ga je trener i u klubu. A cura mu je ona mala iz komšiluka, ona zgodna…

Moj šok je bio ogroman kada su se njih dvoje pojavili na ulazu. Devojka mi je bila poznata, pa upravo je ona izlazila pre neko veče iz očevih mu kola!

Ono što sam ja videla, nije promaklo ni drugim komšijama. Priče su konačno stigle i do malene ženice.
Usledili su meseci pakla. U njihovoj kući su stalno bile svadje, koje smo čuli svi! Kada se nisu raspravljali muži žena, raspravljali su se stariji sin i otac. Na kraju, raspravljali su se svi izmedju sebe.

Razvod je bio veliki šok za sve. Otac se iselio, a majka je ostala da pokuša da sa neredovnom alimentacijom izdržava odrasle sinove. Baka je ostala u stanu, kako je rekao bivši suprug, nema gde da je povede. Pa njegova mlada nova žena je ne želi!

Njegova nova, mlada žena je izmedju oca i sina izabrala oca!

Nije dugo potrajalo, a da su obojica momaka prestali da treniraju stoni tenis. Uzalud je trener dolazio, zvonio na vrata, a nepokretna baka iznutra vikala. Iako su bili u stanu, njih dvojica nisu otvarali.

Stariji je nedugozatim napustio školu. Iako je svakog dana uredno odlazio od kuće, nije stizao do škole. Ispostavilo se da je su za njega Dorćol i poroci kraja  bili presudni.

Kada je majka shvatila da se stariji sin dugo, a mladji tek od nedavno drogira, bilo je strašno. Ponovo su usledile svadje. Otac je došao jednom, vikao, pretio da više neće slati novac kada se i ovako troši na drogu. Majka je postala još manja, ali je sebi postavila cilj: spasiti sinove.

S mladjim je bilo lakše. Kao novopečeni narkoman, brzo je prihvatio lečenje i brzo su izbledeli crni podočnjaci. Stariji je bio veliki problem. Suočen s drogom, nagomilanim psihičkim problemima izazvanim emotivnim stresom priredjenim od sopstvenog oca i devojke u koju je bio zaljubljen, teško je prihvatao lečenje.

Posle dugog boravka u bolnici, tačnije ludnici jer u to vreme nije postojalo posebno mesto za lečenje narkomana, majka je uspela da ga dovede kući, izbavivši ga iz nehumanih uslova u kojima je obitavao medju teškim psihičkim bolesnicima.

Metadon je dobijao od patronažne sestre, obično oko podne. Prethodna doza je prestajala da deluje već u ranim jutarnjim satima. Vreme od svitanja do dolaska patronažne sestre je bilo pakao i za njega, ali i za nas u komšiluku.

Nikada u životu ni do tada, ali ni od tada nisam čula takve krike iz ljudskog tela da izlaze. Prodirali su do srži, boleli, izazivali strah, tugu, sažaljenje.

Komšija policajac, vrata do njih, posle mnogo protesta i pritužbi malenoj ženici, pa čak i pretnji,  uspeo je da izdejstvuje da ona prestane da radi pre podne po kućama, da bi bila uz sina u vremenu krize. Jednom je, pokušavajući da ga odvede do sobe, iako iznemogao od droge, bio previše grub prema njoj. Gurnuvši je, i on se sapleo preko nje i jadna žena je polomila kuk.

U vreme njenog dugotranog boravka u bolnici otac je bio u stanu, što je izazivalo još više problema. Njegova mlada, nova žena ga je ubrzo napustila, ne istrpevši, kako je rekla, te njegove bezvezne bolećivosti prema divljačkoj porodici. Otac je, prvog dana po povratku male ženice sa rehabilitacije, otišao ostavivši nju, još uvek nespretnu sa štakom, da bude oslonac njegovoj majci i njihovom sinu.

Za to vreme, mladji je bio negde u provinciji završavavši srenju školu, kod ne tako bliskih rodjaka. Sportom se nije bavio, i gitaru je prestao da svira. Bio je samo senka koja hoda, bez sjaja u očima, ali nije bio narkoman. Zaposlio ga je potom neki drugi daleki rodjak u nekoj maloj firmi, gde se ubrzo dokazao kao veliki radnik, oženio, pa razveo, pa opet oženio, pa opet razveo.

Oporavak male ženice je bio kratak, prekratak, pa i uz štaku je teško hodala, a sin, iako više nije bio na terapiji metadona, psihički je bolesnik, koji se nikada nije oporavio od emotivnog šoka i raskida sa devojkom koja je postala očeva žena.

Krici su prestali, makar se ne čuju više u hodniku, ali izbijaju iz njegovih očiju, koje pažljivo skriva, sklanjajući pogled da se ne zadrži duže od sekunde, dve u retkim izlascima na hodnik.

Baka je umrla, a sin joj nije bio na sahrani, jer je tada bio na nekom službenom putu u inostranstvu sa tadašnjom ljubavnicom.

Posted by MMMila in 00:30:20 | Permalink | No Comments »

Monday, January 14, 2008

Prvomajske zurke

 

Deo svakodnevnog života stanara petospratnice na Dorćolu bila je, svakako, i muzika. U prvo vreme, kada sam se tek doselila u stan na petom spratu (bez lifta), samo ponekad bi se iz po nekog stana čuli taktovi.

U prizemlju su se iz stana gospodja Milje smenjivali zvuci bel canto opera Rosinija i Donicetija. Ponekad bi me iznenadila i po koja kancona Djanija Morandija. Komšija Režiser je voleo Morikonea, što je valjda i razumljivo. Na trećem sprati je bilo tiho, makar što se nota tiče, da bi na četvrtom komšijska deca, dečaci, odrastali uz rok, ali i domaći Novi talas. Uostalom, jedno od mesta za izlazak tu blizu je i bio Kino-klub, u kojem su redovni bili Idoli Vlada D. i Boža bubnjar.

Kod nas, na petom, bilo je prilično neutralno. Nada je slušala trendovsku muziku, ali bi se potkrala i Josipa Lisac, Arsen Dedić, Zdravko Čolić. Moj ukus je bio, ako ništa, tiši, a ostatak stanara je bio muzički neutralan. Do Laleta.

Više se i ne sećam staraca koji su pre Laleta živeli u stanu na petom spratu. Mirni, tihi, zamenili su stan uz doplatu i otišli u Borču, da krckaju šaku deviza koji su dobili ali koja im je puno značila u tim vremenima. Ubrzo je njihovim putem otišla i komšinica Olgica, iz stana baš preko puta mog, ali ne u Borču već u Žarkovo. Komšije sa trećeg su zamenili veliki stan za manje, pa se sin preselio u veći od dva, a roditelji u garsonjeru na vrhu Bulevara.

Novi stanari su doneli i neke nove manire. Tada je, valjda, pala i prva kesa s djubretom direktno kroz prozor baš pored kontejnera. Kiseli kupus je mirisao do leta, a pošto je zaposeo terase, kante za otpatke su zauzele mesto levo ili desno uz ulazna vrata. Kućni red je izgubio svoje značenje, a komšijsko kafenisanje se svelo na ogovaranje „s nogu”, u prolazu.

Lale je obožavao narodnjake. Uz njegov imidž pijanca išlo je, valjda, da bude i veseljak, pa se iz njegovog stana i kad on jeste, ali i kada nije tu, skoro uvek sem kada spava, čuli Lepa Lukić, Halid Bešlić i neki čija imena naravno da nisam zapamtila.

Dobro je bilo dok je jačina zvuka bila razumna, ali kada krene „Neću, neću, dijamante” a da su decibeli preko 150, onda je bilo malo previše.

Tortura nekim najnovijim hitom trajala bi danima. Vesne Zmijanac nas je dotukla jedne godine. Lale je uživao da „Ori Mile al’ duboko” vikne na sav glas „Ori Lale…”. A kad drekne, zvučao je kao iz mog kupatila!

Zimi smo još nekako i izdržavali, ali leto je donosilo nevolje. Otvoreni prozori su zvuk prenosili direktno do ušiju svih komšija u punom volumenu.

U zgradi do naše, onoj što se pod devedeset stepeni naslanjala na zajedničko dvorište, porodica koja je živela na istom našem, petom spratu, svakog prvog maja je odlazila u vikendicu. Situacija s benzinom je poremetila odlaženja vikendom, ali prvi maj nisu propuštali. Iz godine u godinu su okupljali društvo, tamanili pečenje i sve što ide uz to pečenje.

Deca su išla s njima sve dok  nisu stigla do godina kada je odlazak bilo gde s „matorcima” gore nego smrtna kazna. Onda su, naravno, koristili priliku da, dok je prazan stan, naprave žurku.

Te žurke su bile poznate u kraju. Danima pre toga se pričalo ko je pozvan, a ko ne. Htela, ne htela, na svakom koraku bih čula komentare, a kroz prozor sam, isto tako htela ili ne i te kako videla ili čula pripreme. Donosili su piće, razmeštali nameštaj, preslušavali muziku.

Žurka bi počela odmah posle dnevnika, valjda. Komšija policajac u penziji je uspeo da izdejstvuje da na miru odgleda partijske preporuke u pola osam, upornim zvonjenjem na vrata roditeljima, iz godine u godinu. A kraja mladalačkog okupljanja kao da nije bilo.

Naravno da sam mogla da preživim jednu noć buke, bez obzira što su slušali i ono što ja slušam. Tempirala bih ipak da i sama dodjem kasno, znajući da je tako najbolje za moje živce.

Problem je bila Nada. Posle nekoliko sati U2, Guns N Roses i Metallica, ona je postajala nervozna. Mozak joj je tada radio hiljadu na sat. Torba na glavi i beli caršav su pomogli u „slučaju Milja”, a za ovaj slučaj u susednoj zgradi…

Gospodja Nada je imala rešenje i za to! Otvoreni prozori su pružali neograničene mogućnosti. Svake godine, ali baš svake je baš za prvi maj na pijaci birala najsitnije krompire, one već proklijale, bele od raznih prašaka za očuvanje, malo usahle. Onda bi, kada joj već daleko iza ponoći dojadi susedska žurka, krompirima gadjala njihov otvoren prozor, to jest stan!

Uvek bi se našao na žurci neko dovoljno trezan kome mi palo na um da bi mogli malo i da utišaju makar u tih tri, četiri, pet izjutra, a ne samo da sitnim krompirima gadjaju sve prozore (tačnije, stanove sa otvorenim prozorima) u susednoj, našoj zgradi.

Nada je, ispostavilo se, ponovo imala dobar recept za rešavanje problema s komšijama.

Laletov slučaj, teže rešiv, dobro je apsolvirao Ljuba sa drugog sprata, sa iste vertikale. Kako Lale krene sa Halidima i ostalim žalopojkama, on bi puštao, na daleko jačem ozvučenju - Vagnera!!!

Posted by MMMila in 21:04:19 | Permalink | No Comments »

Sunday, January 13, 2008

James Howden zidni sat gospodja Milje

Gospodja Milja iz prizemlja, Bog da joj dušu prosti, bila je predratni profesor Prve ženske gimnazije. Osim nemačkog, predavala je i latinski i francuski. Upoznala sam je kada sam se preselila u tu petospratnicu (bez lifta) negde na prvoj godini studija. Njena porodična kuća je bila do sedamdesetih baš u dvorištu te zgrade. Kada su je srušili, gospodji Milji je pripao dvosoban stančić u prizemlju, u kome je mirno živela sa suprugom, predratnim mašinskim inženjerom, nemačkim djakom.

 Kada je ostala sama, sve u njenom životu je postalo komplikovano. Više nije mogla da lako sidje do prodavnice iako je samo 2 puta po 8 stepenica i još 10 na ulazu, do ulice. Provijant joj je donosila patronažna sestra, jedna mala crvenkosa, sredovečna zena, uvek preterano našminkana i preterano bučna. 

 Gospodji Milji su najvise nedostajale setnje po Tasmajdanu, koje je praktikovala jos od vremena kada je izvodila guvernanta pocetkom proslog veka. Umesto na Tasmajdan, tih godina je svako popodne izlazila u hodnik zgrade, pa je, pridrzavajuci se uz gelender, isla hodnikom od svog stana, do druge strane. Korak po korak, dva puta je bilo dovoljno za slatku gospodju.

 I za te “setnje” je morala biti doterana, kako to nalaze etikecija. Dok je mogla, dok su je drzale oci, bila je nasminkana. Malo karmina, maskare, skoro neprimetno rumenilo (vise postignuto stipanjem obraza, nego hemijom), to je bilo dovoljno da se pojavi ispred vrata. Kasnije je bilo bitno da samo ogrne mantil, kaput ili dzemperic, u zavisnosti od godisnjeg doba.

 Uvek sam volela da s njom razmenim po koju rec na hodniku. Uvek je imala po neku pricu. Jednom mi je objasnila kako je pre rata bilo normalno nositi sesire. Ona ih je, kaze, imala za svaku priliku: pozoriste, setnju, posete, pa cak i za pijacu. Drugi put mi je pricala o svojim heklanim rukavicama. Na svaki moj modni detalj koji je primecivala, imala je neku svoju pricu: o torbama, tasnama, maramama, esarpama…

 Imala je obicaj da me zamoli da joj “doteram” sat. To je bio jedan stari, zidni. Dok je gospodja Milja mogla bez naocara, sat je uvek bio besprekorno ulasten, u mahagoniju se moglo ogledati. Posle vise i nije bilo tako, ali starina sat se nije dao.

Uvek bi mi dala belu rukavicu, otljucala mi vratasca, da se ukaze mehanizam za navijanje. Ja bih to uradila pazljivo, kljucem koji je visio sa unutrasnje strane. Zatim bih pazljivo zatvorila vrata, skinula rukavicu i sacekala da ih gospodja Milja zakljuca i kljucic koji je visio sa zlatnom kicankom obesi na civiluk pored vrata.

  Sat me je fascinirao. Znala sam da je star, vredan. Na brojcaniku, ispod kazaljki, bilo je ugravirano “Howdon”. Gospodja Milja mi je ispricala da je da ga je njen suprug dobio davno, kada je za jednog engleskog fabrikanta uradio neki veliki posao, tamo neke davne godine.

 Sat je, inace, radio perfektno. Navijao se na osam dana, a kada bih proverila telefonom tacno vreme, skoro da se ne secam kada je bilo neslaganja. 

 Gospodja Milja je nestala tiho, od starosti, mislim i tuge za svojim suprugom. Istopila se. Ja sam se odatle odselila, a kada sam ne bas tako skoro bila u poseti, stan u prizemlju je upravo zakljucavala, mala, bucna, crvenokosa patronazna sestra, jos vise nasminkana, u astragan bundi. Usla je u nova “besna” kola svog inace nezaposlenog ozenjenog sina.

 Komsinica mi je rekla da sat nije vise u predsoblju.
Posted by MMMila in 09:06:09 | Permalink | No Comments »