James Howden zidni sat gospodja Milje
Gospodja Milja iz prizemlja, Bog da joj dušu prosti, bila je predratni profesor Prve ženske gimnazije. Osim nemačkog, predavala je i latinski i francuski. Upoznala sam je kada sam se preselila u tu petospratnicu (bez lifta) negde na prvoj godini studija. Njena porodična kuća je bila do sedamdesetih baš u dvorištu te zgrade. Kada su je srušili, gospodji Milji je pripao dvosoban stančić u prizemlju, u kome je mirno živela sa suprugom, predratnim mašinskim inženjerom, nemačkim djakom.
Kada je ostala sama, sve u njenom životu je postalo komplikovano. Više nije mogla da lako sidje do prodavnice iako je samo 2 puta po 8 stepenica i još 10 na ulazu, do ulice. Provijant joj je donosila patronažna sestra, jedna mala crvenkosa, sredovečna zena, uvek preterano našminkana i preterano bučna.
Gospodji Milji su najvise nedostajale setnje po Tasmajdanu, koje je praktikovala jos od vremena kada je izvodila guvernanta pocetkom proslog veka. Umesto na Tasmajdan, tih godina je svako popodne izlazila u hodnik zgrade, pa je, pridrzavajuci se uz gelender, isla hodnikom od svog stana, do druge strane. Korak po korak, dva puta je bilo dovoljno za slatku gospodju.
I za te “setnje” je morala biti doterana, kako to nalaze etikecija. Dok je mogla, dok su je drzale oci, bila je nasminkana. Malo karmina, maskare, skoro neprimetno rumenilo (vise postignuto stipanjem obraza, nego hemijom), to je bilo dovoljno da se pojavi ispred vrata. Kasnije je bilo bitno da samo ogrne mantil, kaput ili dzemperic, u zavisnosti od godisnjeg doba.
Uvek sam volela da s njom razmenim po koju rec na hodniku. Uvek je imala po neku pricu. Jednom mi je objasnila kako je pre rata bilo normalno nositi sesire. Ona ih je, kaze, imala za svaku priliku: pozoriste, setnju, posete, pa cak i za pijacu. Drugi put mi je pricala o svojim heklanim rukavicama. Na svaki moj modni detalj koji je primecivala, imala je neku svoju pricu: o torbama, tasnama, maramama, esarpama…
Imala je obicaj da me zamoli da joj “doteram” sat. To je bio jedan stari, zidni. Dok je gospodja Milja mogla bez naocara, sat je uvek bio besprekorno ulasten, u mahagoniju se moglo ogledati. Posle vise i nije bilo tako, ali starina sat se nije dao.
Uvek bi mi dala belu rukavicu, otljucala mi vratasca, da se ukaze mehanizam za navijanje. Ja bih to uradila pazljivo, kljucem koji je visio sa unutrasnje strane. Zatim bih pazljivo zatvorila vrata, skinula rukavicu i sacekala da ih gospodja Milja zakljuca i kljucic koji je visio sa zlatnom kicankom obesi na civiluk pored vrata.
Sat me je fascinirao. Znala sam da je star, vredan. Na brojcaniku, ispod kazaljki, bilo je ugravirano “Howdon”. Gospodja Milja mi je ispricala da je da ga je njen suprug dobio davno, kada je za jednog engleskog fabrikanta uradio neki veliki posao, tamo neke davne godine.
Sat je, inace, radio perfektno. Navijao se na osam dana, a kada bih proverila telefonom tacno vreme, skoro da se ne secam kada je bilo neslaganja.
Gospodja Milja je nestala tiho, od starosti, mislim i tuge za svojim suprugom. Istopila se. Ja sam se odatle odselila, a kada sam ne bas tako skoro bila u poseti, stan u prizemlju je upravo zakljucavala, mala, bucna, crvenokosa patronazna sestra, jos vise nasminkana, u astragan bundi. Usla je u nova “besna” kola svog inace nezaposlenog ozenjenog sina.
Komsinica mi je rekla da sat nije vise u predsoblju.
Posted by
at
09:06:09
