Braća sa četvrtog sprata
Ponekad mi se činilo da je Sudbina baš rešila da igra neku čudnu, hazardersku igru sa stanarima petospratnice na Dorćolu. Birala nije, ni po godinama, ni po spratovima, a ni po surovosti.
Na četvrtom spratu u dvosobnom stanu zajedno su živeli roditelji, dva sina i baka, po očevoj liniji. Već u to vreme stara gospodja je bila teško pokretljiva. Dešavalo se ponekad da je čujem, prolazeći pored njihovog stana stepenicama, kako doziva da joj neko donese vode ili da je odvede do kupatila. Kada je bilo loše vreme, njen artitis bi se pogoršao pa je teško stizala od dnevne sobe, u kojoj je inače i spavala, do kuhinje i kupatila.
Sinovi su bili nestašni, radoznali dečaci, kako je i priličilo deci njihovog uzrasta. Mladji je bio tek izašao iz osnovne škole, a stariji, i to samo 18 meseci od brata, bio je prilično popularan u srednjoj. Volele su ga devojčice. Svirao je gitaru i to dobro, da su se o njega otimali lokalni amaterski bendovi, željni da poput Idola dostignu slavu. Igrao je stoni tenis, pa iako u eri fudbala, njegova popularnost medju lokalnim devojčicama nije bila ni malo manja.
Mladji brat je bio možda i bolji gitarista, što je moje uho moglo da proceni, a izjave upućenijih da potvrde. Po pridrodi je jedino bio mirniji, a i krenuo je bratovljevim stopama i u sportu, pa su zajedno bili dubl koji je retko ko mogao da pobedi pa i u konkureciji starijih. Predvidjali su im sjajnu budućnost.
U školi se nisu proslavljali ocenama, ali to niko od njih nije ni zahtevao. Otac je bio presrećan jer ima uzorne sinove, majka je godinama postajala sve manja i manja. Vodeći brigu o tri muškarca u kući i bolesnoj svekrvi zaboravljala je da mora da vodi računa i o sebi. Ostarila je prebrzo, postala senka i to ne samo zbog svojih četrdesetak nedovoljnih kilograma. Ispred nje su uvek bili svi drugi ukućani, a za nju, šta ostane!
Otac familije, uvek opeglan, doteran, radio je puno, pričalo se u komšiluku. Ko zna koliko puta sam ga srela kako duboko u noć dolazi, razdrljene kravate. Verovala sam i ja, kao i njegova supruga i ukućani da se trudi da što više obezbedi već odraslim sinovima, majci i ženi.
Jedne večeri, na ćošku, gde se iz naše ulice skretalo u mračniju, sporednu, videla sam komšiju kako galantno otvara vrata od službenog automobila zanosnoj, ali za njega premladoj brineti. Osim intimnog dodira, nije mi promakao ni poljubac. Komšija, znači, ima ljubavnicu! I to neku klinku iz kraja! Njegov prekovremeni rad bio maska za avanturu.
Tu u blizini, Kino – klub je bio „naše mesto“ do koga su dorasli i komšijski sinovi. Vidjala sam ih, najčešće same, dok mi jedno veče šanker Mića nije ispričao da se stariji zaljubio! Preskakao je treninge zbog nje, objasnio mi je Mića, tražio ga je trener i u klubu. A cura mu je ona mala iz komšiluka, ona zgodna…
Moj šok je bio ogroman kada su se njih dvoje pojavili na ulazu. Devojka mi je bila poznata, pa upravo je ona izlazila pre neko veče iz očevih mu kola!
Ono što sam ja videla, nije promaklo ni drugim komšijama. Priče su konačno stigle i do malene ženice.
Usledili su meseci pakla. U njihovoj kući su stalno bile svadje, koje smo čuli svi! Kada se nisu raspravljali muži žena, raspravljali su se stariji sin i otac. Na kraju, raspravljali su se svi izmedju sebe. Razvod je bio veliki šok za sve. Otac se iselio, a majka je ostala da pokuša da sa neredovnom alimentacijom izdržava odrasle sinove. Baka je ostala u stanu, kako je rekao bivši suprug, nema gde da je povede. Pa njegova mlada nova žena je ne želi! Njegova nova, mlada žena je izmedju oca i sina izabrala oca! Nije dugo potrajalo, a da su obojica momaka prestali da treniraju stoni tenis. Uzalud je trener dolazio, zvonio na vrata, a nepokretna baka iznutra vikala. Iako su bili u stanu, njih dvojica nisu otvarali. Stariji je nedugozatim napustio školu. Iako je svakog dana uredno odlazio od kuće, nije stizao do škole. Ispostavilo se da je su za njega Dorćol i poroci kraja bili presudni. Kada je majka shvatila da se stariji sin dugo, a mladji tek od nedavno drogira, bilo je strašno. Ponovo su usledile svadje. Otac je došao jednom, vikao, pretio da više neće slati novac kada se i ovako troši na drogu. Majka je postala još manja, ali je sebi postavila cilj: spasiti sinove. S mladjim je bilo lakše. Kao novopečeni narkoman, brzo je prihvatio lečenje i brzo su izbledeli crni podočnjaci. Stariji je bio veliki problem. Suočen s drogom, nagomilanim psihičkim problemima izazvanim emotivnim stresom priredjenim od sopstvenog oca i devojke u koju je bio zaljubljen, teško je prihvatao lečenje. Posle dugog boravka u bolnici, tačnije ludnici jer u to vreme nije postojalo posebno mesto za lečenje narkomana, majka je uspela da ga dovede kući, izbavivši ga iz nehumanih uslova u kojima je obitavao medju teškim psihičkim bolesnicima. Metadon je dobijao od patronažne sestre, obično oko podne. Prethodna doza je prestajala da deluje već u ranim jutarnjim satima. Vreme od svitanja do dolaska patronažne sestre je bilo pakao i za njega, ali i za nas u komšiluku. Nikada u životu ni do tada, ali ni od tada nisam čula takve krike iz ljudskog tela da izlaze. Prodirali su do srži, boleli, izazivali strah, tugu, sažaljenje. Komšija policajac, vrata do njih, posle mnogo protesta i pritužbi malenoj ženici, pa čak i pretnji, uspeo je da izdejstvuje da ona prestane da radi pre podne po kućama, da bi bila uz sina u vremenu krize. Jednom je, pokušavajući da ga odvede do sobe, iako iznemogao od droge, bio previše grub prema njoj. Gurnuvši je, i on se sapleo preko nje i jadna žena je polomila kuk. U vreme njenog dugotranog boravka u bolnici otac je bio u stanu, što je izazivalo još više problema. Njegova mlada, nova žena ga je ubrzo napustila, ne istrpevši, kako je rekla, te njegove bezvezne bolećivosti prema divljačkoj porodici. Otac je, prvog dana po povratku male ženice sa rehabilitacije, otišao ostavivši nju, još uvek nespretnu sa štakom, da bude oslonac njegovoj majci i njihovom sinu. Za to vreme, mladji je bio negde u provinciji završavavši srenju školu, kod ne tako bliskih rodjaka. Sportom se nije bavio, i gitaru je prestao da svira. Bio je samo senka koja hoda, bez sjaja u očima, ali nije bio narkoman. Zaposlio ga je potom neki drugi daleki rodjak u nekoj maloj firmi, gde se ubrzo dokazao kao veliki radnik, oženio, pa razveo, pa opet oženio, pa opet razveo. Oporavak male ženice je bio kratak, prekratak, pa i uz štaku je teško hodala, a sin, iako više nije bio na terapiji metadona, psihički je bolesnik, koji se nikada nije oporavio od emotivnog šoka i raskida sa devojkom koja je postala očeva žena. Krici su prestali, makar se ne čuju više u hodniku, ali izbijaju iz njegovih očiju, koje pažljivo skriva, sklanjajući pogled da se ne zadrži duže od sekunde, dve u retkim izlascima na hodnik. Baka je umrla, a sin joj nije bio na sahrani, jer je tada bio na nekom službenom putu u inostranstvu sa tadašnjom ljubavnicom.
Usledili su meseci pakla. U njihovoj kući su stalno bile svadje, koje smo čuli svi! Kada se nisu raspravljali muži žena, raspravljali su se stariji sin i otac. Na kraju, raspravljali su se svi izmedju sebe. Razvod je bio veliki šok za sve. Otac se iselio, a majka je ostala da pokuša da sa neredovnom alimentacijom izdržava odrasle sinove. Baka je ostala u stanu, kako je rekao bivši suprug, nema gde da je povede. Pa njegova mlada nova žena je ne želi! Njegova nova, mlada žena je izmedju oca i sina izabrala oca! Nije dugo potrajalo, a da su obojica momaka prestali da treniraju stoni tenis. Uzalud je trener dolazio, zvonio na vrata, a nepokretna baka iznutra vikala. Iako su bili u stanu, njih dvojica nisu otvarali. Stariji je nedugozatim napustio školu. Iako je svakog dana uredno odlazio od kuće, nije stizao do škole. Ispostavilo se da je su za njega Dorćol i poroci kraja bili presudni. Kada je majka shvatila da se stariji sin dugo, a mladji tek od nedavno drogira, bilo je strašno. Ponovo su usledile svadje. Otac je došao jednom, vikao, pretio da više neće slati novac kada se i ovako troši na drogu. Majka je postala još manja, ali je sebi postavila cilj: spasiti sinove. S mladjim je bilo lakše. Kao novopečeni narkoman, brzo je prihvatio lečenje i brzo su izbledeli crni podočnjaci. Stariji je bio veliki problem. Suočen s drogom, nagomilanim psihičkim problemima izazvanim emotivnim stresom priredjenim od sopstvenog oca i devojke u koju je bio zaljubljen, teško je prihvatao lečenje. Posle dugog boravka u bolnici, tačnije ludnici jer u to vreme nije postojalo posebno mesto za lečenje narkomana, majka je uspela da ga dovede kući, izbavivši ga iz nehumanih uslova u kojima je obitavao medju teškim psihičkim bolesnicima. Metadon je dobijao od patronažne sestre, obično oko podne. Prethodna doza je prestajala da deluje već u ranim jutarnjim satima. Vreme od svitanja do dolaska patronažne sestre je bilo pakao i za njega, ali i za nas u komšiluku. Nikada u životu ni do tada, ali ni od tada nisam čula takve krike iz ljudskog tela da izlaze. Prodirali su do srži, boleli, izazivali strah, tugu, sažaljenje. Komšija policajac, vrata do njih, posle mnogo protesta i pritužbi malenoj ženici, pa čak i pretnji, uspeo je da izdejstvuje da ona prestane da radi pre podne po kućama, da bi bila uz sina u vremenu krize. Jednom je, pokušavajući da ga odvede do sobe, iako iznemogao od droge, bio previše grub prema njoj. Gurnuvši je, i on se sapleo preko nje i jadna žena je polomila kuk. U vreme njenog dugotranog boravka u bolnici otac je bio u stanu, što je izazivalo još više problema. Njegova mlada, nova žena ga je ubrzo napustila, ne istrpevši, kako je rekla, te njegove bezvezne bolećivosti prema divljačkoj porodici. Otac je, prvog dana po povratku male ženice sa rehabilitacije, otišao ostavivši nju, još uvek nespretnu sa štakom, da bude oslonac njegovoj majci i njihovom sinu. Za to vreme, mladji je bio negde u provinciji završavavši srenju školu, kod ne tako bliskih rodjaka. Sportom se nije bavio, i gitaru je prestao da svira. Bio je samo senka koja hoda, bez sjaja u očima, ali nije bio narkoman. Zaposlio ga je potom neki drugi daleki rodjak u nekoj maloj firmi, gde se ubrzo dokazao kao veliki radnik, oženio, pa razveo, pa opet oženio, pa opet razveo. Oporavak male ženice je bio kratak, prekratak, pa i uz štaku je teško hodala, a sin, iako više nije bio na terapiji metadona, psihički je bolesnik, koji se nikada nije oporavio od emotivnog šoka i raskida sa devojkom koja je postala očeva žena. Krici su prestali, makar se ne čuju više u hodniku, ali izbijaju iz njegovih očiju, koje pažljivo skriva, sklanjajući pogled da se ne zadrži duže od sekunde, dve u retkim izlascima na hodnik. Baka je umrla, a sin joj nije bio na sahrani, jer je tada bio na nekom službenom putu u inostranstvu sa tadašnjom ljubavnicom.
