Prvomajske zurke
Deo svakodnevnog života stanara petospratnice na Dorćolu bila je, svakako, i muzika. U prvo vreme, kada sam se tek doselila u stan na petom spratu (bez lifta), samo ponekad bi se iz po nekog stana čuli taktovi.
U prizemlju su se iz stana gospodja Milje smenjivali zvuci bel canto opera Rosinija i Donicetija. Ponekad bi me iznenadila i po koja kancona Djanija Morandija. Komšija Režiser je voleo Morikonea, što je valjda i razumljivo. Na trećem sprati je bilo tiho, makar što se nota tiče, da bi na četvrtom komšijska deca, dečaci, odrastali uz rok, ali i domaći Novi talas. Uostalom, jedno od mesta za izlazak tu blizu je i bio Kino-klub, u kojem su redovni bili Idoli Vlada D. i Boža bubnjar.
Kod nas, na petom, bilo je prilično neutralno. Nada je slušala trendovsku muziku, ali bi se potkrala i Josipa Lisac, Arsen Dedić, Zdravko Čolić. Moj ukus je bio, ako ništa, tiši, a ostatak stanara je bio muzički neutralan. Do Laleta.
Više se i ne sećam staraca koji su pre Laleta živeli u stanu na petom spratu. Mirni, tihi, zamenili su stan uz doplatu i otišli u Borču, da krckaju šaku deviza koji su dobili ali koja im je puno značila u tim vremenima. Ubrzo je njihovim putem otišla i komšinica Olgica, iz stana baš preko puta mog, ali ne u Borču već u Žarkovo. Komšije sa trećeg su zamenili veliki stan za manje, pa se sin preselio u veći od dva, a roditelji u garsonjeru na vrhu Bulevara.
Novi stanari su doneli i neke nove manire. Tada je, valjda, pala i prva kesa s djubretom direktno kroz prozor baš pored kontejnera. Kiseli kupus je mirisao do leta, a pošto je zaposeo terase, kante za otpatke su zauzele mesto levo ili desno uz ulazna vrata. Kućni red je izgubio svoje značenje, a komšijsko kafenisanje se svelo na ogovaranje „s nogu”, u prolazu.
Lale je obožavao narodnjake. Uz njegov imidž pijanca išlo je, valjda, da bude i veseljak, pa se iz njegovog stana i kad on jeste, ali i kada nije tu, skoro uvek sem kada spava, čuli Lepa Lukić, Halid Bešlić i neki čija imena naravno da nisam zapamtila.
Dobro je bilo dok je jačina zvuka bila razumna, ali kada krene „Neću, neću, dijamante” a da su decibeli preko 150, onda je bilo malo previše.
Tortura nekim najnovijim hitom trajala bi danima. Vesne Zmijanac nas je dotukla jedne godine. Lale je uživao da „Ori Mile al’ duboko” vikne na sav glas „Ori Lale…”. A kad drekne, zvučao je kao iz mog kupatila!
Zimi smo još nekako i izdržavali, ali leto je donosilo nevolje. Otvoreni prozori su zvuk prenosili direktno do ušiju svih komšija u punom volumenu.
U zgradi do naše, onoj što se pod devedeset stepeni naslanjala na zajedničko dvorište, porodica koja je živela na istom našem, petom spratu, svakog prvog maja je odlazila u vikendicu. Situacija s benzinom je poremetila odlaženja vikendom, ali prvi maj nisu propuštali. Iz godine u godinu su okupljali društvo, tamanili pečenje i sve što ide uz to pečenje.
Deca su išla s njima sve dok nisu stigla do godina kada je odlazak bilo gde s „matorcima” gore nego smrtna kazna. Onda su, naravno, koristili priliku da, dok je prazan stan, naprave žurku.
Te žurke su bile poznate u kraju. Danima pre toga se pričalo ko je pozvan, a ko ne. Htela, ne htela, na svakom koraku bih čula komentare, a kroz prozor sam, isto tako htela ili ne i te kako videla ili čula pripreme. Donosili su piće, razmeštali nameštaj, preslušavali muziku.
Žurka bi počela odmah posle dnevnika, valjda. Komšija policajac u penziji je uspeo da izdejstvuje da na miru odgleda partijske preporuke u pola osam, upornim zvonjenjem na vrata roditeljima, iz godine u godinu. A kraja mladalačkog okupljanja kao da nije bilo.
Naravno da sam mogla da preživim jednu noć buke, bez obzira što su slušali i ono što ja slušam. Tempirala bih ipak da i sama dodjem kasno, znajući da je tako najbolje za moje živce.
Problem je bila Nada. Posle nekoliko sati U2, Guns N Roses i Metallica, ona je postajala nervozna. Mozak joj je tada radio hiljadu na sat. Torba na glavi i beli caršav su pomogli u „slučaju Milja”, a za ovaj slučaj u susednoj zgradi…
Gospodja Nada je imala rešenje i za to! Otvoreni prozori su pružali neograničene mogućnosti. Svake godine, ali baš svake je baš za prvi maj na pijaci birala najsitnije krompire, one već proklijale, bele od raznih prašaka za očuvanje, malo usahle. Onda bi, kada joj već daleko iza ponoći dojadi susedska žurka, krompirima gadjala njihov otvoren prozor, to jest stan!
Uvek bi se našao na žurci neko dovoljno trezan kome mi palo na um da bi mogli malo i da utišaju makar u tih tri, četiri, pet izjutra, a ne samo da sitnim krompirima gadjaju sve prozore (tačnije, stanove sa otvorenim prozorima) u susednoj, našoj zgradi.
Nada je, ispostavilo se, ponovo imala dobar recept za rešavanje problema s komšijama.
Laletov slučaj, teže rešiv, dobro je apsolvirao Ljuba sa drugog sprata, sa iste vertikale. Kako Lale krene sa Halidima i ostalim žalopojkama, on bi puštao, na daleko jačem ozvučenju - Vagnera!!!
